Стварност или мит, тек, романтични Михаило Трећи Обреновић, на брачном путовању свратио у Башаид и од газде Димитрија Биримца на дар добио коња
НАЈЛЕПШИ владар којег је Србија имала и данас на најгиздавијем коњу. Не, није шала. Споменичко обележје за сва времена кнезу Михаилу Трећем Обреновићу краси, ево већ трећи век, центар престонице. Најмлађи син књаза Милоша и кнегиње Љубице, рођен, иначе, 1823. у Крагујевцу, двапут се пео на престо никад мање Србије, па, с ореолом ослободиоца од Турака, 1868. године трагично скончао од завереничког метка. А потом је несрећни кнез, 19. децембра 1882. одавно упокојен, за сва времена зајашио на вранцу - из Башаида.
Вредни и педантни Душан Влајков пером је истакао корисну књигу о свом завичају. Скреће нам пажњу на детаљ хронике свог села кроз векове, својеврсну украсну пикантерију занимљивог штива. Реч је о кнезу Михаилу и његовој посети Башаиду, и поклону којим су му доброћудне Лале изразиле захвалност и поштовање што се, ето, појавио међу њима. Тог инсерта из кнежевог живота нема, иначе, у архивским списима. Оно је, како вели Влајков, сачувано у колективном сећању неколико генерација житеља овог села код Кикинде. То наследно казивање с колена на колено овај пензионисани просветар и предани башаидски хроничар умешно је преточио у штампани рукопис и тако га заувек сачувао. Из данашњег угла тешко је разлучити да ли то збиља или пак легенда. За нашег саговорника нема недоумице:
- Да, кнез је, заиста, у друштву своје лепше половине, боравио овде. У опуштеној атмосфери дружио се и диванио с мештанима. И фотографија коју сам пронашао потврђује истинитост онога што сам у књизи написао.
А откуд Михаило средином 19. века међу преосталим поморишким граничарима и њиховим потомцима, који су се 1777. године из некадашње Мале Кикинде, садашњег Ловрина, у Румунији, колективно преселили у Башаид. Кнез је, познато је, био романтична душа, заљубљиве природе. Срце је подарио Јулији Хуњади, мађарској грофици, из племена Јаноша, или Јанка, Сибињанина, којом се 1853. године и оженио. Венчали су се у паузи између његове две владавине, док је Михаило, чекајући на повратак у Србију, живео на имању Иванка уз сам плави Дунав недалеко од Беча.
- Двоје заљубљених отишло је на свадбено путовање по Румунији - препричава Влајков важан фрагмент свог хроничарског дела. - Враћајући се у престоницу Аустроугарске, пролазили су кочијом поред Башаида, па, да се одморе, свратили у село. Мештани су их лепо, како и приличи, дочекали раширених руку и топла срца. Михаила и Јулију угостила је у селу најугледнија и најимућнија фамилија Димитрија Биримца. Кнез је уочио да су мештани и узорни коњари. За око му је посебно запао млади вранац из штале домаћина, па гиздавом ату почео наглас да се диви. Дирнуло је кнежево усхићење силно Димитрија, па му, онако од срца, рече да му, ето, када му се толико свиђа, поклања тог лепотана...
Одвео је кнез добијеног коња, па га је, када се недуго потом, после очеве смрти 1860. вратио на српски престо, и у домовину превео. Михаило је, иначе, запамћен као апсолутиста, упоредо и као изутно образована особа, полиглота са завршеним високим француским школама. Пуно је урадио за Србију, покушавајући да је унапреди не само економски, већ и културно, и што више примакне развијеном западном свету. Основао је, између осталог, Народно позориште. Писао је поезију. “Што се боре мисли моје”, само је једна у низу његових предивних певљивих песама. Уз све то, важна је државничка личност, јер нам је, као изузетно успешан дипломата, од Турака вратио Београд, Смедерево, Кладово, Соко, Ужице, и Шабац.
Називи тих првих слободарских градова су на постаменту споменика Михаилу, који је, зна се, у мају 1868. на улици убијен, док се у кочијама возио Београдом. Подмукли атетатори убрзо су похватани, осуђени на смрт и погубљени. Одмах након што је несрећни кнез сахрањен, расписан је конкурс да му се подигне достојно обележје. С тим задатком, посредством познатог литографа Анастаса Јовановића, у Београд 1873. године из Фиренце стиже Енрико Паци, истакнути представник италијанског веризма, надалеко чувени вајар с мноштвом великих уметничких дела, између осталог и споменика писцу Дантеу.
ВИДИМО СЕ КОД КОЊА
А КОЈЕГ ли парадокса, у вези са монументалним спомеником нашем истакнутом владару Михаилу. Београђани, па и они који су мало вицкасти, у уличну мапу главног града деценијама већ за жаргонску одредницу места на којем је ово обележје не узимају славног коњаника, него - оног испод њега. Па се тако млађарија не договара поруком “Видимо се код кнеза Михаила”, него “Видимо се код коња”.
И шта по започињању важног, добро плаћеног посла, вајар чини? Одлучује се за такозвани монументални коњички споменик, први такве врсте у нас, постављен на јавном градском простору, с ослобођењем Србије као основном идејом. Бронзана фигура гологлавог кнеза, ослободиоца Србије од Турака, с руком према просторима који су тада још под стегама отоманског окупатора. Такав, свевековни, Михаило на коњу од истог материјала. А за модел ата, које ли случајности, или судбинске неумитности, Паци је одабрао - баш оног вранца који су покојном кнезу поклонили Башаиђани.
Израда споменичких елемената од метала и камена, укључујући и оба постамента, услед бурних политичких и ратних превирања широм Европе, а поготово на Балкану, у више наврата је прекидана. Напокон је споменик, на чијем је зачељу исписано “Кнезу Михаилу Обреновићу. Благородна Србија” коначно завршен и свечано откривен 1882. године, 19. децембра, баш на славу династије Обреновић. Несрећни кнез и данас, а и убудуће ће, надамо се вековима, на платоу испред Народног музеја, и најважнијег националног театра, поносно јахати бронзаног ждрепца из Башаида. И тако коњ, ето, прослави Лале са севера Баната.
ПРЕЗИМЕ ОСТАЛО ТЕК У ЈЕДНОЈ КУЋИ
БРОЈНА фамилија Биримац скоро два века била је без премца у Башаиду. По економској моћи, површини ораница, благу у шталама и свињцима, утицају на друштвена збивања... Али време је своје учинило. Све се изокренуло. Ово презиме остало тек у једној кући. Носи га Јован, кондуктер пред пензијом у кикиндском “Аутопревозу”. Коњи су давна прошлост Биримаца. А Јован зна причу о чувеном претку Димитрију и коњу који је поклонио кнезу, али томе не придаје посебан значај. Од сећања се, вели, не живи.
* Фотографија Михајла и Јулије приликом боравка у Башаиду
19.01.2017.