У једној дипломи тителског капетана из 1331. године, први пут се спомиње Башаид, али под називом Бошорхид. Мађарски историчари сматрају да назив Бошорхид потиче од речи Бошоров мост. Припадао је Торонталској жупанији, основаној између 1309. и 1326. године, са седиштем у Великом Бечкереку. У то време Башаид је био трговиште (варошица) са правом одржавања годишњег вашара. У току своје историје село ће настајати и нестајати, мењајући место и име. Насеље под именом Бошорхид налази се у попису папског десетка за период од 1332-1337. године, заједно са суседним насељем Галад. Као Бошалхид спомиње се 1422. године, а Пашахид 1440. и 1442. године као посед деспота Ђурћа Бранковића, који га је 1441. године поклонио Угарском племићу Палу Биримију. Спомиње се и 1561. године као место у жупанији Чанад. Његови становници су кметови Ладислава - Ласла Керечењија. У посед Телегдија улази 1564. године.
На крају XVI века село је опустело. Постоји тумачење да назив Башахид потиче од мађарских речи „Баша - хид", што преведено на српски језик значи „Пашин мост", а да је настао од имена моста који је постојао преко неке баре или села. Ово тумачење је тешко прихватити јер име насеља постоји пре доласка Турака на ове просторе. После пораза Мађара од Турака, у бици код Мохача 1526. године, Турци продиру у Банат. Од 1552. године Банат је у саставу турског царства. Плашећи се да дочекају Турке Мађари су избегли на север, а опустели Банат Мехмед-Паша Соколовић насељава Србима из освојених крајева како би обрађивали напуштена поља. Број Срба се толико увећао да се на мапама из XVI века Банат означава као Рашка тј. Србија.
Када су калуђери Пећке патријаршије дошли 1660. године у ове крајеве да сакупљају помоћ за своју цркву, Башаид се спомиње под именом Пашахид, заједно са мањим околним местима: Црвенка, Јоцино село, Детошево, Иље, Тојсиг, Олуш, Галад... Спомиње се и 1666. године, када су пећки калуђери поново дошли ради сакупљања помоћи, али не као насеље већ као пустара, али се мало јужније налазило веће насеље звано Иље и већи број мањих насеобина: Арач, Турски Бечеј, Сен-Крал, Кумани, Јанкајид Пашин, Јанкајид Мутавелијин, Торда, Галад, Детошево, Јоцино село, Црвенка и др. Све су то била мала места у којима је живело десет до тридесет породица. Многа, касније већа места, као што су: Меленци, Кикинда, Мокрин, Беодра, Драгутиново, нису ни постојала.
Становништво се превасходно бавило сточарством, гајећи говеда и овце. За то су постојали повољни услови, јер је пашњака било на претек. Често су се селили па нису ни градили трајна насеља. Доста су се бавили ловом и риболовом јер су баре, ритови и речице биле богате рибом, а дивљачи је било у изобиљу. Најмање су се бавили земљорадњом. Занатство и трговина нису постојали. Оно што им је било неопходно производили су у домаћој радиности.
Становали су у земуницама, а ређе у кућама од набијене земље, наслаганих бусена траве или плетера облепљених блатом. За покривање ових кућа коришћена је трска, рогоз, шаш и грање. Цркву и школу нису имали па можемо претпоставити да ни писмених није било. На челу села био је кнез биран од народа.
Од 1800. године службени назив села је Башахид, а од 1. јануара 1925. године село добија назив Башајид. Недуго затим, 1930. године званични назив села постаје Башаид.
Текст је преузет из књиге "Башаид кроз векове", аутора Влајков Д. Душана.